Ljudmila se udala za jugoslovenskog oficira Radojicu i završila u logoru: A onda je u novinama videla fotografiju koja ju je sledila
Sudbina Ljudmile Aleksejevne Hačatrjan jedna je od onih priča koje zvuče kao scenario za film, ali su bile surova stvarnost posleratne Evrope. Zbog ljubavi prema jugoslovenskom oficiru Radojici Neneziću, kojeg je upoznala u Moskvi, završila je u sibirskom logoru i provela šest godina kao „neprijatelj države“. Njih dvoje se nikada više nisu sreli.
Partizani na školovanju u Sovjetskom Savezu
Dok je Drugi svetski rat još trajao, početkom 1945. godine, Josip Broz Tito doneo je odluku da se iz svih jugoslovenskih republika izaberu mladi partizanski oficiri, koji će biti poslati na školovanje u Sovjetski Savez.
Pogledajte u galeriji Ljudmiline fotografije iz mladosti:
Izabrani borci, već prekaljeni u ratnim sukobima i provereni komunisti, dobili su najbolje uniforme koje su njihove jedinice tada mogle da obezbede i upućeni su u Beograd. Mnogi su do prestonice stizali kroz teritorije koje su još držale neprijateljske snage.
Nakon dva meseca formirana je grupa od oko dvesta partizana spremnih za put u SSSR.
Među njima je bio i Radojica Nenezić, mladi oficir koji će kasnije ostvariti impresivnu vojnu karijeru. On je upisan na prestižnu vojnu akademiju „Frunze“, zajedno sa Franjom Herljevićem, Milošem Šumonjom i Markom Peričinom Kamenjarom – ljudima koji će kasnije postati generali JNA.
Od seoskog mladića do komandanta
Nenezićev životni put bio je tipičan za mnoge revolucionare tog vremena.
Rođen je u selu kod Nikšića, a nakon Prvog svetskog rata njegova porodica preseljena je u Slavoniju. U okolini Vukovara i Osijeka završio je osam razreda škole, ali su mu roditelji rano umrli, pa se vratio na selo da brine o mlađoj braći i sestrama.
U komunističku omladinu primljen je sa samo 17 godina, a 1940. postao je član partije.
Rat je započeo kao običan borac, a završio kao komandant divizije koja je 8. maja 1945. prva ušla u Zagreb.
Posle rata usledio je odlazak u Moskvu i školovanje na vojnoj akademiji.
Tamo mu se dogodila – ljubav.
Ljubav u Moskvi
Ljudmila je imala samo 17 godina kada je upoznala jugoslovenskog oficira. Bila je jedino dete sovjetskog artiljerijskog oficira i živela je sa roditeljima u relativnom komforu, što je u posleratnoj Moskvi bila retkost.
Većina građana živela je u takozvanim „komunalkama“ – zajedničkim stanovima gde je svaka porodica imala samo jednu sobu.
Njihov susret dogodio se slučajno, ispred vrata lekarske ordinacije. Nakon toga su počeli redovno da se viđaju, najčešće na trgu Crvena kapija.
Mladi par ubrzo je postao poznat i lokalnim milicionerima koji su ih često obaveštavali kada jedno od njih dvoje stigne na mesto sastanka. Ljudmila je kasnije pričala da joj je Radojica govorio o borbama protiv Nemaca, dok mu je ona pomagala da usavrši ruski jezik.
Venčanje u jugoslovenskoj ambasadi
Mladi oficir želeo je da se oženi. Međutim, u Sovjetskom Savezu Ljudmila nije bila punoletna, pa brak nije mogao da bude sklopljen pred sovjetskim matičarem.
Zato je Radojica otišao kod jugoslovenskog ambasadora Vladimira Popovića Španca i objasnio mu situaciju.
Ambasador je bio dirnut njihovom pričom i par se 1947. godine venčao u jugoslovenskoj ambasadi u Moskvi. Planirali su zajednički život u Jugoslaviji, ali istorija je imala drugačije planove.
Zakon koji je uništio brak
U međuvremenu je u Sovjetskom Savezu donet zakon kojim se zabranjuju brakovi sa strancima. Zakon je imao i retroaktivno dejstvo. Time je brak Ljudmile i Radojice automatski poništen.
Nenezić je morao da se vrati u Jugoslaviju, a njihov rastanak na moskovskom aerodromu ostao je zauvek urezan u Ljudmilino sećanje.
„Kad su se vrata aviona zatvorila za njim, bilo je kao da je spuštena kamena ploča na grob“, govorila je kasnije.
Rezolucija Informbiroa i potpuni prekid
Nekoliko meseci kasnije došlo je do čuvenog sukoba između Staljina i Tita – Rezolucije Informbiroa 1948. godine. Sve veze između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza naglo su prekinute.
U pokušaju da ponovo stupi u kontakt sa Radojicom, mlada Ruskinja napisala je pismo i pokušala da ga pošalje preko jedne službenice italijanske ambasade u Moskvi. U pismu mu je priznala da ga i dalje voli i da planira da studira italijanski jezik kako bi jednog dana dobila priliku da ode u Italiju — a odatle bi, nadala se, lako stigla i do Jugoslavije.
Ali to pismo nikada nije stiglo do Beograda. Završilo je u rukama sovjetske tajne policije.
U novembru 1948. godine Ljudmila je uhapšena. Imala je samo 18 godina.
„Nema potrebe da nosi stvari, vratićemo je do večere“, rekli su agenti njenim roditeljima.
Do večere se nije vratila.
U gulagu je provela punih šest godina, optužena za „izdaju države“ zbog veze sa stranim oficirom.
„Kakav brak? Ti si živela sa neprijateljem“, rekao joj je istražitelj tokom ispitivanja.
Hapšenje i put u gulag
U novembru 1948. godine Ljudmila je uhapšena. Optužba je glasila – izdaja države. Tamo je provela šest godina.
Tek pred kraj njenog zatočeništva roditelji su uspeli da saznaju gde se nalazi. Otac ju je čak i posetio u logoru. Ispostavilo se da je komandant tog gulaga nekada služio u istoj diviziji kao i on tokom rata, pa je Ljudmila premeštena na lakši posao — u zatvorsko pozorište.
Tada joj je dozvoljeno i da prima pakete od kuće.
U jednom od njih nalazilo se nekoliko brojeva sovjetskog časopisa „Aganjok“. Na jednoj naslovnoj strani majka je diskretno nacrtala mali krstić. Kada je otvorila časopis, Ljudmila je ugledala fotografiju koja joj je oduzela dah.
Na slici je bila jugoslovenska delegacija u poseti Mongoliji, a iza mongolskog lidera Horlogina Čojbalsana stajao je – u uniformi, nasmejan i ponosan – Radojica Nenezić.
Novi život, ali bez zaborava
Posle oslobađanja 1954. godine preselila se sa roditeljima u Harkov. Udavala se dva puta, ali joj je sin umro od leukemije, a oba muža su preminula. Decenijama kasnije pokušala je u više navrata da ponovo da stupi u kontakt sa Radojicom.
„Pisala sam mu kakvu sam cenu platila zbog ljubavi s njim...“ Tada nije znala da je Radojica Nenezić umro šest meseci ranije. „Sudbina nije htela da mu moje pismo stigne.“
Radojica Nenezić umro je u januaru 1995. Ljudmila je preminula 2018. godine.
Ona je pamtila za oboje
Radojica Nenezić posle povratka iz Moskve izgradio je zavidnu vojnu karijeru. Bio je komandant korpusa i armije, načelnik uprave u Generalštabu JNA i predsednik Stalne ispitne komisije Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.
Penzionisan je 1981. godine u činu general-pukovnika.
Pogledajte u galeirji njene fotografije iz starosti:
Da li je ikada nekome govorio o svojoj mladoj Ruskinji iz Moskve – ostalo je nepoznato.
Ljudmila Aleksejevna Hačatrjan, međutim, nikada ga nije zaboravila.
U svojoj ispovesti snimljenoj za Muzej istorije gulaga u Moskvi, dok joj je dim cigarete leteo oko glave, starica je priznala da je jedna ljubav obeležila čitav njen život.
Video: Završio u logoru kao dete, spasila ga ljubavnica nemačkog oficira